Dok barka lagano klizi kroz zadarsku Đigu, barkajol povlači vesla, prevozeći nas do Poluotoka . More je mirno, sunčan je dan, a turista je malo. Sezona je odavno gotova, a kraj se bliži ovim tihim, hladnim mjesecima.
– Liti je gužva, nema stajanja. Vozimo cili dan, od jutra do kasne večeri. Sad je to gotovo, nema posla, a i ko će doć po ovoj zimi, govori nam dok vesla.
Zadarski barkajoli stoljećima prevoze ljude do druge strane mosta, ali danas su više atrakcija nego potreba. Nekad ih je bilo na desetke, a sada samo jedan strpljivo čeka sljedećeg putnika.
– Most je učinija svoje, a i vrime. Kad puše bura, ne isplati se ni dolaziti. Niko neće sidit na barci kad tuče vitar, a mi ne možemo riskirat po jakom jugu. Zimi smo više doma nego na moru, kaže, slegnuvši ramenima.
Pitali smo ga kako preživljava kad nema posla.
– Snađeš se. Neki rade nešto drugo, neki imaju penziju, a neki se nadaju sezoni, dodaje dok nas iskrcava na obalu.
Zakoračili smo na obalu, a on je odveslao dalje opušteno, ipak ne očekujući tako skoro novu mušteriju.