„Tebi Nela logika nije jača strana.“ – govorila mi je to mater kad god bi napravila neki dišpet dok san bila dite. Učiteljica iz povijesti iz godine u godinu bi u kućice dnevnika pisala: „Dobro usvaja činjenično znanje, a logika joj nije jača strana.“ Tako san i ja odgojena po obrascu ti si dite bez trunke logike u glavi zaključila kako ću vjerojatno ciloga života odluke donositi nasumično, bez da o njima prije toga dobro promislin. Zašto razbijati glavu s nečin šta te ionako ne ide odmalena, mislila san. Onda san (zamislite u glavi napetu muziku i scenu izgubljene tinejdžerke u trenutku kad sazna da na prvoj godini faksa ima kolegij Logika) nelogički zaključila da od prve godine neću daleko makniti jer ću logiku položiti samo u snovima. Jednog zimskog dana, dok san pod predavanjima uglavnom piskarala neke svoje filozofske mudrolije, razumljive samo meni, odjednon san u zraku čula rečenicu koja me potaknula da ipak počnen razmišljati o logici. Bila je to pametna rečenica među stotinama ostalih isto tako pametnih, samo ja u to doba nisan shvaćala da se na faksu stvarno svašta pametnoga može naučiti, a može, samo nekad triba poslušati o čemu pričaju ljudi s titulama.
Rečenica koja me oduševila je glasila:
„Zaključak nije valjan jer se vidi da konkluzija ne slijedi iz premisa.“
Neko vrime kad god bi tribala o nečemu doniti neku važnu odluku ili odvagati nečije riči, stalno san razmišljala o tome je li moguće da je zaključak nekog razgovora istinit ako sve premise ukazuju na suprotno? Bilo je to stvarno naporno razmišljanje za nekoga ko teško usvaja znanje iz logike, ali često puta se pokazalo kako san bila u pravu. Objasnit ću to jednostavno. Ljudi većinu vrimena pričaju nepovezane stvari, u koje šta je nagore drugi poviruju. Možda nisu čulu rečenicu o premisama, a možda in jednostavno nisu pogledali u oči.
Kako san po prirodi naivno i humano stvorenje i uz to još slabo procjenjujen ljude, nekako mi je u praksi povirovati svima, bez obzira na moja razmišljanja o premisama i konkluzijama. Nekad je ta osobina grozna jer vas lako mogu privariti, mene tako redovito privari baba na pijaci kad mi da blitvu od prekjučer, trišnju za koju me uvjerava da je sad s grane ubrana, a tek oni šta prosu po cesti da i ne pričan. Dugo vrimena san tražila rješenje za svoje stanje, a onda mi je još jedna pametna osoba rekla: „Samo ih u oči pogledaj.“
I tako je krenulo. Logiku san ostavila sa strane jer me je puno umarala, a ja san hrabro krenula s gledanjen ljudi u oči. Jeste probali ikad? Iščitati ljudski karakter iz zjenica? Probajte ludo je.
Ako ne pogledaš čovika u oči, zaključak nije valjan
Na početku nisan imala pojma o čemu ta pametna osoba priča, a onda smo uzeli deset ljudi iz našeg okruženja i analizirali ih po tome šta vidimo u njihovin očima, sve je bila istina. Ko je ima tužne oči bia je tužan, ko je ima mutan pogled kod njega nikad nismo znali o čemu točno misli, ko je ima sanjarske oči, nikad nije bia čvrsto na zemlji, ko je ima neki sitan sjaj u očima bia je vragolaste prirode itd., itd. Nakon opsežne analize naše okoline, stali smo isprid ogledala, pametna osoba i ja i gledali u svoje oči. Ja san vidila razigranu naivnost, ona je vidila nešto šta ostaje njena tajna, na njezinu privatnost ne polažen autorska prava.
Slično je i kad se čovik zaljubi. Često puta ne želimo povirovati u ono šta nan druga osoba govori jer sami sebe uvjeravamo (lažemo) da nije istina da nas on/ona ne voli više, pa tražimo zrnce nekog ljubavnog sjaja u očima te osobe kojeg, pogađaj šta? Nema. Cura ti nosi mobitel sa sobon pod tuš jer ka sluša muziku, drži ga čvrsto u ruci jer ima reumu pa je čula da je zračenje iz mobitela zdravo, stavila je šifre na svaku moguću aplikaciju jer je poželjno imati privatnost u vezi, a ti sve to iz dana u dan gucaš jer voliš lagati samog sebe. Sićaš se, zaključak nije istinit jer se vidi da konkluzija ne slijedi iz premisa ili: „Stari, zračenje ne liči reumu, cura te vara, pogledaj je u oči i reci adios para siempre!“
Ima jedna pošast današnjega doba, a zove se virtualna stvarnost koja je sve, samo ne stvarna. To je iskrivljeni svit sastavljen od fotografija i laži, svit u kojemu se sve čini prekrasno, a ništa nije ni blizu krasotama. Svit u kojen ne postoji gledanje u oči, u kojen sve šta možeš raditi je nagađati, boriti se s premisama i konkluzijama. Ne, ljudi to nije virtualna stvarnost, to je virtualna strava, a svi mi zbog nje postajemo kukavice koje svoju osobnost skrivaju iz malih ili velikih ekrana živeći lažne živote. Maštajući o tome kako će ta laž u kojoj svakodnevno živimo postati dio naše stvarne svakodnevnice. Kako smo samo maleni postali, samopoštovanje nan se miri brojen lajkova na fejsu, dica od dvanest godina hrane se lažnin mišljenjima koja in njihovi vršnajci pišu u inboks. Postajemo sve više nevažni, sve manje stvarni.
Ako ste zapeli u virtualnon svitu i nemate pojma šta je u glavama svih tih ljudi koji pune vaše digitalne sandučiće naizgled važnin porukama, ne razmišljate. Samo se maknite ća, prošetajte po stvarnoj cesti, pričajte sa stvarnin ljudima, živite stvarni život.
S druge strane ako imate priliku gledati nekoga u oči iskoristite to u svoju korist. Nemojte razbijati glavu trosatnin analizama. Pogledajte čovika u oči i sve će van biti jasno nije bezveze od davnina rečeno da su oči ogledalo duše.