Leži na plaži jedan pas, odaziva se na ime Blanka i baš je umiljata.
Leži na plaži jedna baba, ima 78 + i proširene vene.
Ležin i ja.
Sezona cvate.
Dvadeseti lipnja je na vratima, a ovo je naš turizam.
Ne tako davno imala san momka koji nije ima apartmane, jednon prilikon mi se požalia kako za našu budućnost nema straha jer pazi sad: ja iman apartmane, pa ako zagusti spasiti će nas moji apartmani. U glavi je vjerojatno zamislia sebe u prekrasnoj sceni kako hoda po pješčanoj plaži i toči noge dok mu povjetarac miluje osunčana leđa, turisti raznih državljanstava žive u našin apartmanima, kad padne sunce svi zajedno igramo na buče i gradelamo s friškon ribon koju je moj dide ulovia, moćkamo maslinovo uje i pijemo vino, ajde iz njegova vinograda. Čovik arijevske rase baca eure niz balkon, a veseli poljak uz gutljaje votke svira gitaru. Čeh ne može od čuda kad pogleda kako se riba lagano pritvara u ništa dok se peče, Talijani razdragano viču mamma mia, che bello. Njihove zgodne žene u ogrtačima mješovitih boja, pokazuju svoje preplanule listove. Svi se volimo, dio smo ponovo pokrenutog hippy pokreta. Ma divota. Šteta za njega, ali morala san mu srušiti snove. Ne ne ležimo u parama i ne točimo noge u moru koje se ne zove voda, nego more i nema dalje. Nismo lini Dalmatinci koji varaju tamo neke jadne turiste i onda zimi zadovoljno trljamo ruke u stilu, dobro san ih privaria.
Nama zapravo nije lako, a ovako otprilike izgleda život jednog iznajmljivača apartmana liti.
Vijesti iz prve ruke iliti brejking njuz, rekli bi tamo neki šta pričaju engleski.
Nakon šta srušiš po kuće zimi kako bi bia optimističniji glede sljedeće sezone, jer si se ipak jadan potrudia da uložiš i nešto novo preurediš, ubrzo dolazi predugo toplo lito. Kako raste temperatura u živi, tvoji živci se svi više smanjuju jer ko će to sve očistiti i srediti, staviti na njuškalo, pregovarati o rezervacijama, namištati televizijske antene, popravljati klime, ma za krepati. Sve šta vidiš oko sebe je brdo nereda, podovi puni prašine i cimenta zbog kojih se ka Snjeguljica deset dan tribaš šuljati po njima da ih očistiš, a nemaš ni sedan patuljaka da ti bar dva pomognu. Baš kad si nabavia neki super povoljni lcd tv na akciji, dođeš doma kad ono ne vata niti jedan program, e da resiver ipak nije ugrađen u taj ultra tanki ekran. Šta sad? Kupuj kabele, uređaje, antene da bi omogućia tamo nekin slovacima da pet dana šta su kod tebe pogledaju kako će vrime biti sutra, još na kraju i ranije odu ća jer su vidili da će zjatra kiša. Kako uređuješ te nesritne apartmane tako shvatiš da ti stalno nešto fali. Pa ona lampa od prošle godine je pukla, na štep deki je mrlja od mokraće od nekog malog šta još priko noći piški u gaće, a njegovi roditelji su to lipo sakrili tako da su je samo okrenuli na drugu stranu. Nema pijatov, fali pola čaša, ispadaju čepovi od poklopaca, onako jadan zaključiš da si ipak triba kupiti set posuđa šta su ti nudili oni šta prodaju po kućama. A tek piturivanje, sa škur je sve ispalo, ograda popucala, pločice nacikle, da ne nabrajan dalje, jadnog čovika uvati takva kriza jer je očigledno da će više potrošiti da popravi prošlogodišnju štetu koju su „dobri i pristojni“ gosti napravili, nego ovoga lita zaraditi.
Nekako naš jadni čovik-iznajmljivač stisne zube, popravi štetu, čak nabavi novu špinu, četku za zahod i koji ukrasni jastučić, stavi sve na oglašavanje, napravi mrežnu stranicu a gostiju nigdi. Nekad i nazovu, prihvatu ponudu, kažu da će se javiti popodne i više se nikad ne javu. A ti čekaš i čekaš, čak to popodne i ne odspavaš one ure koje ti pripadaju. I tako do 10. srpnja skoro završiš u ludnici, dok šetaš po dvoru bez kune u žepu i gledaš kako na plaži leži pas i baba s proširenin venama. Ubrzo uvati petnaesti sedmog ili „srce sezone“ i onda te misec dan maltretiraju s pitanjima poput: „Mate slobodni apartmen? Mate wi-fi?“ Uvik ista priča, svi u isto vrime napadaju. Očito ne mogu dobiti godišnji, ali ja sa sigurnošću mogu reći da nema lipšeg vrimena za uživanje u litu šta sad, zato ljudi smislite nešto i odite na odmor, biti će lipše nego usri sezone. Dočekati će vas minimalne gužve, ljubazniji domaćini, a možda čak i dobijete koju ribicu s gradela.
A šta se događa usri te sezone? Kuća ti je puna ljudi koji su došli na more, a zapravo samo kuvaju pod klimon i ne idu nigdi, plaža in je pet metri od apartmana, ali njima je nekako prevruće i „voda“ je puna neke trave i kamenja. More sinko, more! Dica su totalno nezainteresirana za išta. Prije su bar šutali loptu po dvoru, a sad čeznutljivo tragaju za wifijen vjerojatno tekstajući statuse na facebooku kako in je predosadno. Uvečer kad malo padnu temperature prošetaju do „grada“ poližu sladoled ili poidu picu kat i vrate se leći, ujutro kad se dignu žale se na komarce, a eventualno zadnju večer prije odlaska odu na večeru. Priko dana, ako se ipak odluče okupati, na plažu u plastičnoj tečici nosu pašta-šutu koju su skuvali pod klimon. Ukratko većina turista ne troši ništa, a išporka sve.
Na kraju se nekako izgura i to lito i ubrzo dolazi jesen koju svi mi iznajmljivači apartmana obožavamo. Živimo u miru i brojimo pare, ako nan uopće išta ostane od pustog popravljanja štete. Ostatak mižerije opet ćemo priko zime uložiti u rušenje novih zidova u nadi da će iduća sezona biti bolja, a neće. Opet će sve biti isto, misec dan gungule i 117 puti na dan „Mate slobodan apartmen? Mate wi-fi?“
Kod mene je već ludnica, dva dana san doma sa svojima, a već niko ne priča s nikin. Razlog: televizija koja ne vata signal i škabelin sa svićon koji ne smi stati ispod ogledala, već ciko uz krevet da međunarodni čovik može priko noći čitati knjigu. Tato, on ne čita knjigu on ma wi-fi, i taj uređaj sa wi-fijen, on svitli, ne triba mu svića.
Zaključno mogu reći kako prosječni čovik-iznajmljivač triba barem probati smiriti živce. Naći će se možda neki bogati Rus koji će dogodine poslati cilu Moskvu kako bi bili puni ka šipak cilu sezonu.
A ja? Preuzela san politiku od kujice Blanke i babe koje ležu na plaži. Ležin i ja, mozak na off a oni doma nek se ubijaju škabelinima.
– Lako tebi imaš apartmane, da je meni tako, reka mi je.
– Pazi šta želiš, da ti se to i ne ostvari, nasmijala san se i namignula Blanki.
