Jednom je neka budala rekla da smo mi Hrvati depresivan, ožalošćen narod, pogođen krizon i recesijon, te da nas kao malog čovika ništa više ne veseli, a onda smo prije neki dan zajedno sa Brazilcima (obrigada, bonđija) otvorili svjetsko nogometno prvenstvo (ma je, no šit, ono ka nismo znali) i ova gornja rečenica more odletiti u vitar (to sigurno niste svi znali, a ja ću van ispričati). Iako smo tu utakmicu izgubili ja san vratila vjeru u to da još uvik imamo force za slavlje, iće i piće i kad gubmo i kad dobivamo i kad nas zajebu i kad mi nekog zajebemo jer ko je uopće normalan moga ići doma leći kad su nakon utakmice svi bili tako razdragani i veseli i spremni ubiti mutatari – naširoku – makaburi – jakišoko kako god se zva onaj slabovidni japanski sudac.
Krenula ja u četvrtak u grad pogledati negdi utakmicu, ono iz više razloga: da buden dio atmosfere, da ne umiren na +57 Celzijevih stupnjeva u stanu, da čelebrcnen koji komad mesa negdi am am i tako dalje i tako bliže jel’da. Govori meni moja seka:
Ako večeras budemo dobri, ma ja ću kupiti kompletni nogometni autfit u Konzuma samo da je sto posto pamuk, ma biti ću cila na kocke, kaže ona.
Jesi vidila imali onih majci gologa droba šta sad furaju sve žene ovog svita od 14 do 30? Moramo biti u trendu, pitan.
Nisu te golog droba čisti pamuk, ne valja nan ta sintetičina, objašnjava.
Dok smo lajale o autfitu, naravno da smo zakasnile na početak pa smo taman stigle negdi malo prije mosta poslušati himnu i naravno da nismo nigdi uvatile mista da sidnemo ka ljudi da bodrimo našu reprezentaciju u miru ili nemiru, ali to je sad priča za moju osobnu psihološku zbirku “luđački kasnim iz dan u dan i ne mogu si pomoći”. No, ono šta me fasciniralo je kako smo se svi lipo pripremili da dostojno dočekamo našu prvu utakmicu. U svakon kafiću koji san susrela puten na stolu stoji teča mesa, miljun piva i brdo kockastih ljudi već polupijanih kako iznose neke nogometne teorije zavjera. Taman san se negdi oko šeste minute dogegala do foruma i mogu van reći da je baš bilo lipo. Atmosfera na razini, svi nekako ujedinjeni, zajedništvo na vrhuncu, ma ono raznježilo me šta da van kažen. Došuljan se ja do svoje dvi prije malo abla abla, lajemo, pa gledamo pa lajemo (ah mi žene) kad ono GOOOOOL. Svi skaču, svi se vesele ja ono stojin na mistu u čudu (inače nikad neman neke nekontrolirane izljeve sriće, malo se naježin bude mi drago i gledan dalje), pale se baklje, ljudi se grlu, ništa više ne vidin.
– Ko je da gol?, vičen priji.
– Jelavić, Jelavić, viče ona.
Sestru san izgubila negdi u masi, ljudi prolazu priko mene, cili svit je kockast, na nekoliko minuta sve ostalo je stalo i cila Hrvatska bila je jedna mala sritna država, a onda su opet svi sili doli, a ja krenula naći negdi mista da pogledan utakmicu do kraja u miru jer san jedva priživila ovaj prvi napad euforije, a moglo je toga biti još. Puten čujen kako neka žena govori:
– Ko je da gol da je meni znati, ništa nisan vidila od onog debelog isprid sebe.
– Jelavić, govorin ja. I..
– … baš lipo prva utakmica na svjetskom prvenstvu, a mi dali prvi gol. Bar će nas po tome pamtit.
– Koji Jelavić tuko ćorava, govori meni seka.
– Ono ti je bia autogol.
– Ma koji autogol, rekla mi je Matea da je Jelavić.
– Ma ti si luda, neću ja s ćoravima pričati, odgovara mi.
Eto, na, skoro smo se potukle vođene borbenim hrvatskin duhon. Na kraju smo se usidrile na trg kako bi pogledali nastavak, kad ono ima slike nema tona, priselimo se u kafić do, ima slike ima tona, ima i svašta isprid nas: dosadni par koji ždere čips i onda se grize, neki česi, žena spava, a za muža se čini da gleda, a ne zna šta gleda, dvi petnaetogodišnjakinje osmislile su cilu priču o tome kako Neymar ima lipu tetovažu na vratu i kako je Hulk baš ka pravi Hulk, ali ona ne zna jeli se on stvarno zove Hulk jer joj se čini da komentator govori Ulk, i još jedni turisti omotani u brazilske nacionalne simbole od glave do pete.(mala napomena, taj simbolično nacionalno omotan navijač Brazila bia je malo čudnog ponašanja, za vrime poluvremena snima je kameron hrvatske reklame, i svaki put kad su Brazilci zabili on je bia na zahodu i onda bi se vratia kod žene, ona bi mu rekla pa je gol, a on bi njoj da pet. Na kraju se udavia u kokicama).
Komentirati utakmicu neman namjeru, svi znamo šta je bilo, iskomentiralo se to dobro po našin portalima, usmenon predajon, priko nogometnih stručnjaka tako da u to područje ne ulazin, ono šta me zadivilo bila je atmosfera posli utakmice. Gradon su se širili miomirisi mesa i pive. Srela san 25 poznanika puten, prvo se malo prokomentira utakmica, malo izvriđamo kašiku jakohamu, a onda sto pitanja sa istin ciljen: Ajmo se lipo zabaviti!
– Di ćeš? Ajde idemo slaviti negdi. Zajebalo nas je, da je bilo pravde i malo sriće još bi i pobijedili triba piti u to ime. Ideš doma, ma kakvi doma, jesi vidila na netu da su sad produžili radno vrime kafićima, vidiš da svi piju. Doma? Ti si luda, ajde vamo popijmo nešto, mi otvorili nogometno prvenstvo nema noćas doma, triba slaviti za one ostale utakmice šta dolaze.. i još sličnih varijacija na temu. U međuvremenu me kod četiri kantuna skoro ubilo s dvi boce pive koje su neki nepravdon pogođeni navijači mahnito bacali od one lipe starodalamtinske pločice.
Poanta je u tome da nama Hrvatima stvarno malo za sriću triba. Dostojno se pripremamo za navijanje, ne gubimo optimizam ni u najgorin trenucima, kad naši igraju najveći smo ponosni optimisti na svitu i tih 90 minuta zaboravimo na tugu, crne dane, neplaćene račune i ono šta nas čeka sutra, jer koga brige šta je sutra ako danas igramo i svi smo povezani i sve miriše na meso i alkohol. Pa šta nije to divno. Zato vi dosadnjakovići koji pričate priče ajme nogomet, ajme šta sad triba to navijati, ajme ima bitnijih stvari u životu, pustite nas na miru. Ustvari možete govoriti šta oćete mi mali veseli ljudi ionako vas ne čujemo i mislin da je tako kod navijača svih država diljen ciloga svita. Zato se pokrite kušinon po glavi i vrime prvenstva iskoristite na neke pametnije stvari, a ne na punjenje glave sa „pametnim i razumnim rečenicama“ nama „glupima“.
P.S. Šta kažete da organiziramo neki napad na kotomari-tutikami-jakomato-poburati?