Prije nego započenen sa još jednon senzacionalnon analizon zamolila bi sve ljude koji imaju malo brđanske krvi u sebi da mi ne zamjere.
Progovaran iz iskustva i situacija sa kojima san se susrela u životu, bez sumnje susrela san se ja i sa pristojnin dečkima iz onih krajeva povrh mora…
…ali kad se sve zbroji i oduzme ne bi se baš tako lako dala u ruke jednon takvon momku majk’m moje.
Pa izvršimo lipo jednu rekonstrukciju, točnije kako teče proces kad jedan kršni vlah osvaja odabranicu srca svoga.
Da živimo u vrimenu prije 60-ak godina naš junak za ženu bi izabra sigurno onu za koju pouzdano zna da je najpoštenija u selu, da je nikad do sad nije taklo ništa šta sliči na mušku ruku, osim kad joj je otac da trisku dok je bila dite, da je uredna, da drži do toga kako je kuća izgleda, da ima ravnu smeđu kosu i smeđe oči, da sliči na neku plahu srnu sa bojažljivin pogledon, da ima široke bokove kako bi mogla istovariti 5, 6 dice, da nema brata koji se more umišati u nasljeđe, da poštuje svoje i njegove i njega i njega i njega i NAJBITNIJE da se po SELU priča kako je ona baš dobra cura.
I tako bi on nju zatvoria u konobu i živili bi khm „sritno“ do kraja života. No, dobro pustimo na stranu priče iz 60-ih, danas je ipak modernije doba u pitanju, pa se i žene pokušavaju odupriti ovakvon seoskon režimu. Ipak jedna nadasve pametna činjenica lebdi u zraku i nikada se neće prominit. More čovik pobići iz sela, ali neće selo pobići iz njega. I kako god okrenemo stoljetni odgoj vlaških mušketira toliko je usađen u genetiku, da nema šanse da se ikad išta u tin glavama promini na bolje.
Kad bacimo pogled na ovo razvratno doba danas, puno laži, prevara i prljavih radnji, naš junak se često puta zapita kako danas nać’ pošt’nu ženu!? I ove iz sela su poludile i sve oću u grad, a i upitno je jeli ostala koja da je nije takla niti jedna muška ruka osim očeve, pa ponukan neizbježnon situacijon, kreće u osvajanje odabranice srca svoga kako bi barem ako ništa drugo nastavia lozu.
Prvo pitanje koje se nameće je di uopće tražiti dobru i poštenu žensku? Za šankon zasigurno ne, ali kad malo bolje pogledaju ne preostaje in ništa drugo pa na svu muku krenu u izlazak.
Za izlazak se već krenu spremati u sedan uvečer, da bi do devet bili tip top, ono da padnes na guzicu kad ih vidiš, na sebi obavezno imaju košulju jer se u grad vanka ne ide bez košulje to je jedan od vlaških zakona koju in je naravno opeglala njihova mater, već luda jer su joj sinovi toliko nesposobni da se oženu, ali šta će jadna kad se već uvalila u govna da pegla cili život i mužu i njima.
Dalje, vanka se naš junak pojavljuje već u deset da prvi zauzme dobru poziciju. Pozicija je uglavnom blizu ulaznih vrata kako bi vidia ko izlazi i ko ulazi i ko vanka u drugi kafić prolazi. Kad se lipo smistia sad samo triba čekati da uleti nešto šta sliči na dobru priliku.
Prvi pokušaj faćke: naš junak upada skroz kul i opuštenin curama, već nakon druge ture pića shvati da ove nisu za njega, em piju u ritmu ka i on pa ga svake sekunde sve više u pojam ubija misao kako je moguće da ženska more toliko popiti, em mu se ne sviđa kako je ubučena, sve nešto ispalo naprid, nazad pa kako bi vakva uopće išla s njin po po obiteljskin feštama, kako bi je kuć’ dovea? Em šta joj stalno oko biži na ova ulazna vrata koja sad proklinje jer je sta kraj njih. Stalno neki novi frajeri ulazu, a ona stalno virka, a on nemore podniti da ona virka, a vidi sada tebe bože problema reka bi naš junak.
Nedugo nakon virkanja kaže svon rođaku(obavezno rođaku ne prijatelju, jer vlasi samo sa rođacima izlazu, jer obitelj je najvažnija, jer je to svetinja, jer su svi njegovi rođaci bog i batina, jer je rođak rođak i niko mu tu nema šta za reći, jer ako se s nekin triba potući tu će biti moj rođak i ja volin svoje rođake jer sutra je nedilja i ja i moj rođak ćemo skupa peći meso itd. Itd.) da nema od ovih ništa da nisu to dobre cure i krenu dalje.
Pokušaj faćke broj 2: naš junak upada skroz mirnin, nevidljivin curama koje su se sakrile u kantun iza zida, ono ne bi ih pronaša da ih tražiš, obučene su u decentne crne haljine, na nogama imaju balerinke i piju jedno piće već tri ure, kad ih naš brajo ponudi pićen, one momentalno zanijeme, pa on uzme ka pravi muškarac stvar u svoje ruke i donese in sam novo, bez da ih je uopće pita šta piju jer prave žene piju sve ono šta in njihov muškarac donese. One na to tiho kažu hvala i gucnu malo onog šta su dobile, na faci in vidiš da nikad nešto odvratnije nisu pile u životu, ali nema veze za njega će sve izdržati.
Ovoga i rođaka je već pot oblia jer već po ure stoju kraj njih, a one niti mrmoru niti govoru, još nisu popile ni ono svoje piće i ne znaju kako da krenu u neku spiku. Od puste dosade kaže naš junak rođaku da nema ni od ovih ništa i da krenu dalje. Cure sada zanijeme zauvijek jer ih je iznenadia takav gadni obrat situacije, a taman su kontakton očima zaključile da bi se mogle pomučiti i popiti ono šta su in rođaci donili.
Pokušaj faćke broj 3: naš junak već vidno iživciran razvojen situacije, na rubu je da potegne po gasu i ode u selo leći, kad eto ti čuda, prilazu njima neke dvi cure. Normalno su obućene, niti su sve pokazale niti su sve sakrile, sad ih već muka vata jer kakve su to ženske koje prilazu momcima, ali kad su već svašta večeras vidili pa i da to doživu. Upadnu tako neke dvi sa nekon bolesnon zajebancijon koja za divno čudo momcima paše, lipo se oni raspričaju, čak se i neka iskra rodi među njima, nastavu oni tući po žestokome, na kraju se i rasplešu, sve bude super kad na kraju večeri dolazi do neočekivanog raspleta situacije.
Naš junak nazovimo ga Stipe pita cure:
– Vako, cure, jel vas triba kuć’ vozit? (sad ovo lipo pročitajte sa vlaškin naglaskon) kad cure ka iz topa ispalu: – ne triba Stipe idemo mi svojin puten.
-OZBILNO? A zašto ste takve? –Pita Stipe. –Mi se lipo zabav’li i sad bi nas odjebale?
-Pa dosta van je bilo za prvu večer. –odgovaraju cure.
-Kako, šta kako dosta? Šta ja to čujen? Lipo ste nas iskoristile vidin ja, a sad smo van dosadni. (obavezno ih u neko doba noći pukne agresija) Aj bar mi broj ostav’.
-Neću, Stipe naporan si iden leći, laku noć!
Ostala dva rođaka sama na rubu seksualne egzistencije. Pa zajednički komentiraju.
-Jesan ti reka, da ne triba ić nigdi, da smo tribali ostat’ u selu, a ti navalia ajmo u grad, ajmo u grad. Nema ti od toga ništa. Sve neozbiljno, to bi se sve zafrkavalo samo, ja oću pravu curu. I još san i taktiku cilu smislia. Najprije bi je vako obeća brda i doline, sve bi joj kupia, reka bi joj da ću je vodit’ u Beč, na izlet, pa da ću joj nać posa, brania bi je od svakoga, niko je pogledat’ ne bi smia i šta je najbitnije reka bi joj da ćemo živit u gradu. I onda kad bi zagrizla lipo bi je op, uvalia, napravia dite i onda bi bila moja. I znaš šta onda, ne bi ti ta grada više vidila, a ni posla. Još da mi žena radi, pa da je tamo na pauzi za ručak gledaju drugi. Lipo bi je smistia u onu kuću šta san prije tri godine sa rođacima sagradia, i sve bi bilo super.
-E da super, i onda bi još lipo namistili da nan se dite rodi u isto vrime pa da skupa nogomet igraju. A vako, vako smo opet sami ostali..
Vlaga pomalo pada na njihove ćelave glave, tičice pivaju prvi jutarnji cvrkut, a naši rođaci lagano udru po gasu i pobignu u selo, isto ono selo di više poštene ženske nemoš’ nać’.
A ja in lipo svima kažen. Moji rođaci, ako već nema za vas u selu, a taktiku van svi znaju u gradu, najbolje van je u inozemstvo, tamo vas neće tako lako pripoznati, samo tribate engleski usavršiti i uspjeh je zagarantran majk’mi moje mile.
Živ’li vi meni! OZBILNO 😉