Eto, primiše i nas u toliko željenu Europsku uniju. Sad ponosno možemo reći da više nismo na Balkanu. Kažu da se ulaskom u EU otvaraju nove mogućnosti. Poslovi, studiji, razna životna iskustva…ma svašta nešto. Mrzin politiku i pokušavan što manje o njoj govorit i razglabat. Ali eto, nekad se nekim čudom nađeš u toj situaciji da o tome moraš govoriti. Evo nedavno, moja savršena rodica me prosvitlila. Prije par godina ona je otišla vani studirati i eto sad je svjetska žena. Put je odveo u Ameriku. Moran reć da san joj se oduvik divila koliko ta može učit. Ruku na srce, ne bi bila tamo di je da ne može danonoćno učit. Nema veze što nikad prijatelja nije imala, jer socijalne vještine ne možeš naučit iz knjige, ali aj. Uglavnom, govori ona meni kako je njoj u Amerika, naravno toliko godina u inozemstvu dovelo je do toga da zaboravi naški govor, savršeno. Kako ima savršen posa, savšen stan, savršenu plaću, savršenog dečka. Ma sve savršeno. Ja sritna zbog nje, naravno. Ipak, promislin ja kako je njoj tako savršeno u toj Amerika i počnen zavidit mojoj savršenoj rodici na njenom savršenom životu. I pitan ja nju kakvi su muški. Bože moj, što ćeš drugo pitat. Naravno i oni su savršeni. I počne ona meni.
„Znaš draga, nije tebi lako. Mislin bit na Balkanu i to. Sa Rozgom, Magazinom i cajkama.“
Stanen ja tako u obranu žene, majke, kraljice i kažen joj da kod nas nema crnaca i repera pa se narod veseli na ono što mu je najbliže srcu. I nastavi ona, znaš draga, nije tebi lako. Pitan ja na čemu sad, a ona će meni:
„A što ti možeš od svog života nego se udat i rađat dicu?“
Nisan ni stigla tražit objašnjenje ove, vidljivo umne konstatacije, kad eto ti nje:
„A draga na Balkanu si, ne bi da imaš kakvu drugu perspektivu?“
Kontan ja ona se sprda pa joj kažen:
„Evo sad su nas u Europu primili, možda onda i ima nade za mene“, kad ona nastavi mrtva ozbiljna.
„Draga moja, neće ti to pomoć. Znaš, kod nas u Amerika žena ti ide na posao i nema baš vrimena kuhat i to. Znaš, isto tako, kod nas u Amerika ima puno restorana i klubova…“
Ma nabroji ona meni svašta nešto, nisan ni popamtila sve, ali nije ni bitno. Skužila san bit. Mi smo jadne žene Balkanke osuđene na rađanje i kuhanje. Nema se što drugo kod nas radit.
Da se ne bi uplela u svađu, ipak je ona prvi rod pa moraš bit pristojan jel’, okrenen ja opet na zezanciju.
„Znaš rodice moja, ja ne bi imala ništa protiv da iman dobrog muža koji će doma donosit kune, a ja mu s guštom kuhat i čuvat našu dicu“
Ova graknila.
„Jesi ti normalna? Kako možeš tako razmišljat? Kod nas u Amerika svi bi ti se smijali!“
Vidila ja da je vrag odnija šalu i pokušan završit ovaj besmisleni razgovor, ali uzalud.
Nakon negdi tri ure prepirki, svojim izjavama probudila je Balkanku u meni, pa san oštro krenila branit svoje, zaključin ja da je sve u toj Amerika nenormalno. Odnosno da je sav taj savršeni svit pritvorija moju savršenu rodicu u savršeni slučaj za psihijatriju. I koliko se god ona borila s tim, Blakanka u njoj je proradila pa je tako lipe izraze koristila da me začudilo kako se toliko psovki, nakon godina u inozemstvu, još uvik sića.
Svatin ja da se sa budalom nema svrhe prepirat i jednostavno prikinen razgovor.
Nazoven frendicu, odemo u kafić kraj mora na veliki makjato i nakon prepričavanja mog razgovora s mojom savršenom rodicom, zaključimo kako se mi stvarno želimo udat. Kako stvarno želimo imat dicu. Kako stvarno želimo naučit kuhat. Ako nas to čini Balkankama, onda neka. Bar se toga ne sramimo. Kamo sriće da ispunimo našu balkansku sudbinu.
A šta se moje savršene rodice tiče, nek joj je sa srićom. Samo me zanima kako će joj bit kad joj istekne studentska viza i vrati se u svoje malo misto di ne uvažavaju diplome iz Amerika. Ko zna, možda se jadna i uda. Ali o tom po tom. Do tada ću ja lipo guštat na našem moru, linčarenju po kavama i blaženom dalmatinskom usporenom životu. I sa guštom ću poslušat Stavrosa kako piva DOMA JE AMERIKA. A šta se Europe tiče, ne sumnjan ja da ćemo im mi Dalmatinci pokazat sve naše lipote, ali se isto tako nadan da neće doć do toga da počenemo govorit „kod nas u Europa“.